Живот једне реке
Зовем се Ибaр. Лепо име. За реку која има част да тече долином краљева. По народном веровању, вода једним делом одлази у пакао. И тамо гаси силну ватру. Ако не би тамо отишла, онда би потопила свет. Велике воде сакупљају се негде на крају света, тамо где се небо наслања на земљу. Жива вода се несметано креће у природи, извире из земље, мртва вода се не креће, она нигде не отиче. Ја сам ето жива вода …
Родила су ме шест извора. Мој живот у северној Црној Гори почиње, испод планине Хајле. Преко шума, ливада, брежуљака, мој пут води према косметској земљи. У дну свог корита кријем тајне вековне.
Пролазећи кроз Брњак застанем да на дну помилујем камен некадашњег дворца Јелене Анжујске где је некада била прва женска школа. Застанем и на брани Газиводе где су људи укротили моју снагу да би им светлост стигла у дом.
Чудесан је мој ток. Излазећи из цветних ливада растужим се што сам понекад река која раздваја. Застанем испод моста митровачког ја осмотрим. Прво леву па десну обалу. Радујем се када осетим тишину. Није увек тако. Хтео бих да будем река радости. Понекад бацим поглед пут неба. Тада угледам стари град Звечан и запитам се да ли је поглед Стефана Дечанског био упрт у моју воду када је издахнуо на звечанској Тврђави.
Онда крећем пут старог Галича. Сочаница, Лепосавић, Лешак, Јариње … Загледам се у обале и питам се где су некадашњи купачи. Нема их. Само рибари. Забацили своје удице, мудро ћуте и чекају. Нема ни Бента, камена са кога су некада скакали лештански младићи. Затрпала га земља. Неки људи који су брзом сечом шума и трком за брзом зарадом бацили земљу на њега. Тужан крај. Молим вас, љубитељи Ибра, отрпајте ово култно место да са њега поново делфинским скоком, запарају моју воду вешти дечаци голубијег срца.
Час сам спор, час раздраган, час нестрпљив. Увек се радујем сусрету са Рашком. Осетим драж древних времена. Око мене задужбине Немањића. Са леве Градац и Студеница, десно Стара и Нова Павлица. Уживам у долини јоргована и питам се колика је била љубав краља Уроша који је за своју невесту, Француску принцезу Јелену Анжујску читаву долину засадио јоргованом. Са десне стране над мојом водом велелепно се уздиже Стара Павлица, задужбини сестрића кнеза Лазара, браће Мусића који су погинули у Косовском боју. На фрескама су још увек очуване њихове тужне очи.
Мој пут наставља кроз прелепи кањон Ушћа. Ту мало убрзам, тек да би народ у земљи Србији барем једном годишње покушао да савлада моју снагу. Јуна месеца, сваке године, у Ушћу почиње Кајак. Велика ритуална гозба заљубљеника у моју неукротиву снагу. Тек да се не забораве речне вештине. Буде смеха и радости. Победника и побеђених. Одатле хрлим Магличу чије се зидине огледају у мојој води. Ту се повремено чују крици сокола који су у доба Немањића узгајани у овим селима и били чувени чак у Цариграду. Испод зидина Маглича дивим се снази људи који су градили Јеринин град.
Одатле журим пут Краљева. О мени је испевана песма:
Одведи ме Ибар водо до Краљева града. Пева о љубави. О чему би певали Срби до о љубави, вину и јунаштву. Увек се радујем сусрету са Жичом, ту где је било прво седиште Српске архијепископије манастир посвећен Вазнесењу Господњем. Нимало случајно. Недалеко одатле и ја ћу се вазнети. У загрљају Западне Мораве почиње мој нови живот. Можда ћу вам испричати једном о мом току ка Дунаву и Црном мору. До тада уживајте. Чувајте ме. Очистите. Да будем чист и умивен. Подарили сте ми посебну радост.
Нисам више сам. Спуст без граница од Јариња до Рашке вратио ми је радост. Пловите, радујте се, пливајте, певајте, ритуално се очистите. Сачувајте своје чамце и осмех. Три, два, један … нула ће бити сутра у 9 и 45 минута. Срећно, пливачи, непливачи, купачи, народе РАДОСНИ, само нек је песме и игара!
Поклонила текст аутор
Др Валентина Питулић, професор.
Контакт аутора:
