Аутор:
Радољуб Раде Кнежевић
Традиција, ходочашће и планинарење.
Није ишло све тако глатко како се планирало већ пар месеци унапред. Већина учесника по жељи организовала се да крене пут Битоља и Кајмакчалана сопственим возилима.
На овој историјској акцији узело је учешће 71.учесник из 22 планинарска клуба и 3 удружења грађана у пратњи 3 члана ГСС ПСС-а. Такође у суорганизацији других удружења грађана на врху Кајмакчалана придружила се маса поклоника на Петровдан 12.јула.
Да ли случајно или од Бога, имао сам задатак да прве учеснике преузмем у Ваљеву 8.јула. Били су то представници Дринске дивизије. Баш оне која је пре 110 година по други пут заузела коту Кајмакчалана, када више није пала у бугарске руке. Био је то први корак у поробљену Отаџбину Србију. Отворили су Капију Слободе. Тако сам заказао да покрет буде из Ваљева тачно у 5,45 час, када је започела артиљријска припрема тог судбоносног 30.септембра 1916.године. Продужавамо преко Београда и сви окупљамо код Најса- одморишта код Ниша.
Распуштамо се и ново окупљање се заказује у Битољу.
У Битољу сазнајемо да имамо проблем уредбе забране кретања у планинама од стране Македонија шума. Схватамо да је озбиљан проблем, и поред тога што до сада годинама уназад традиционално организујем ову акцију на Петровдан, када су обележавали и преживели солунски ратници до 1940 године уз служење Свете Литургије и помен страдалим ратницима.
Дефинитивно одлучујем да продужимо по плану и подигнемо камп код Коњарске реке у близини села Скочивир. Чекаћемо и Богу се молити да нас услиши.
Први дан слдећи 9.јул дочекали смо без одговора. Чекамо и даље. На одобрење локалне и пограничне полиције планирам обилазак 7 локалитета српских војничких гробља у долини Црне реке и село Брод, где се налази и дан данас оригинално звоно професора Михаила Пупина, планираног за Кајмакчалан. На крају дана нема позитивних вести. Морамо нешто планирати и за други дан.
Другог дана 10.јула обилазимо Коту 1050, висораван Мариова преко Селечке планине, са видиковцима од Козјака, преко Кравице, Доброг поља, Сокола, Грунишког и Старавинског виса, Флоке, све до Кајмакчалана. Обилазимо и село Зович где се налази камени мост а и место за предах ,,Кај мостот“. Крчакам се на тихој ватри… Шта радити…
Планирам излазак на Кајмакчалан са Грчке стране, али не могу сви учесници. 17 учесника није понело пасоше. Али када смо се већ пренадали добијамо дозволу и сагласност целе групе.
Звоно превозимо џипом, без ношења како смо планирали, а остали за дан 11.јула у 4 часа крећемо на маршуту до врха Кајмакчалана дугу 30 км са висинском разликом у пењању око 2000 м.
Овом приликом се захваљујем одговорним лицима на разумевању и сагласкости коју су нам одобрили, као и свим добрим људима који су нас подржавали из разних институција Северне Македоније.
У прилогу је делић из разних погледа.
У организацији ОТАЏБИНА ПАМТИ и суорганизацији више удружења, Савеза потомака ратника 1912 – 1920.год, Планинарског савеза Србије, ПК Копаоник- Лепосавић, Заједнице Срба у Македонији,… изведена је акција на планини Ниџе у Републици Северној Македонији, о Петровдану, у периоду од 8 до 13 јула 2026.год, уз доста искушења, али уз Божију вољу и благослове светих отаца и сени јунака са Кајмакчалана. Одали смо пошту и васкрсли јунаке не само са Кајмакчалана, већ и свим другим тешким, крвавим путевима савезничке војске на путу за ослобођење поробљене Отаџбине. Обновљено је и звоно на Кајмакчалану, реплика оригиналног звона, дар професора Михаила Пупина, са оригиналним текстом:
,,БОЖАНСТВЕНИ, ЗВУЦИ РАЗНОСИТЕ, СЛАВУ, ПАЛИХ, ЈУНАКА, И, ПРИЧАЈТЕ, ПОТОМСТВУ, О, ЊИХОВИМ, ВЕЛИКИМ, ДЕЛИМА ПАЛИХ, ХЕРОЈИМА, НА, КАЈМАКЧАЛАНУ, 1921 год“.
Ради неких објава, да не би било дезинформација, молио бих за разумевање и могу јавно саопштити да је предходне године 2025 о Петровдану лично на Кајмакчалану покренута иницијатива о обнови новог звона, јер је старо деценијама пукло и није могло да звони. Тако да сви који желе да провере било коју информацију, могу ми се обратити у било које доба. Звоно је обновљено у потпису стоји ,,Српски род“. Звоно треба да звони свим јунацима без обзира на политичку, верску или идеолошку поделу. Светионик слободарског духа нисмо допустили да буде било чији политики пројекат, већ да нас звоно опомиње да рата никад не буде и да живимо у братској љубави са свим народима света.
Звоно је планирано да се изнесе на рукама од подножија до врха Кајмакчалана, али због застоја неопходних дозвола звоно је извежено планираном маршутом, а учесници који су требали да носе звоно извели су планинарски марш у дужини од непуних 30 км са 2000 м успона, у једном дану. У прилогу је маршута, следе остали прилози.
За све додатне информације јавно сносим сву одговорност и сви заинтересовани могу ми се обратити.
Радољуб Кнежевић- Раде 0038162281282 и [email protected]
